Posle balkanskih ratova, pravni i politički status građana Srbije na prisajedinjenim teritorijama Makedonije, Kosova i Metohije i Sandžaka nije bio jednak onom koji su uživali građani Srbije u okviru pretkumanovske Srbije. O tome, pored nekoliko privremenih uredbi koje su propisivale opseg vanrednih mera svedoči i kraljev ukaz iz novembra 1913. kojim je propisan tzv. Ustav za Staru Srbiju (Srpske novine, br. 257, 23 novembar 1913.). Ustav je izdat sa istom numeracijom članova ustava iz 1903. koji je bio u upotrebi na dokumanovskoj teritoriji, s tim što je iz njega izostavljena tačno polovina ustavnih članova. Upravo ovi članovi koji su izostavljeni mnogo rečitije govore o prirodi režima koji je tamo zaveden i o stanju političkih prava i sloboda koje su uživali građani u ovim pokrajinama nego sam tekst ustava iz 1913. Između ostalog, među izostavljenim članovima nalaze se i oni koji regulišu slobodu štampe (čl. 22), pravo na organizovanje političkih zborova (čl. 24), biračko pravo građana (čl. 83-96), zakonodavne ingerencije Narodne skupštine (čl. 33, 34, 35, 37, 38, 54, 55, 60, 62-71, 76-82, 97-130, 134, 136-39), postupak izbora i ovlašćenja okružne i opštinske samouprave (čl. 160-9) kao i odredbe koje garantuju nepristasnost sudskih vlasti i regularnost sudskog postupka (čl. 148-9, 151, 154, 156-7).

Kako se već iz površnog pregleda sadržaja ovih članaka može videti gotovo nijedna od demokratskih tekovina srpskog parlamentarizma i sistema političkih prava i sloboda nije bila zastupljena u političkom sistemu koji se organizovao u novim oblastima Srbije. Karnegijev izveštaj čak opominje da su u novoj državi ove oblasti uživale niži nivo ostvarivanja prava u domenu lokalne samouprave nego što je to bio u slučaju u otomanskom modelu institucija.  S druge strane, u našem velikom narativu, t.j. oficijelnoj mitologiji i istoriografiji često se naglašava da su činom prisajedinjenja ove oblasti iz mraka Azije konačno ušle u sastav "moderne", "evropske" države itd.

Suspenzija građanskih i političkih prava iz novembra 1913. neodoljivo podseća na sličnu dilemu koju je imao politički režim Slobodana Miloševića u 1989. i 1990. Naime, kako svedoči Borisav Jović, jedini razlog zbog koga je Milošević dugo oklevao sa raspisivanjem prvih višestranačkih izbora u Srbiji bio je njegov strah da će etnički Albanci izaskom na izbore ostvariti ključni uticaj na pokrajinske i republičke institucije. Višestranački izbori bi pod drugim okolnostima bili raspisani ranije pa bi to možda dalo nešto više demokratskog legitimiteta režimu. Na zadovoljstvo Miloševića i Jovića, kosovski Albanci su regularno bojkotovali sve višestranačke izbore koje su ovi raspisali.  S obzirom na značaj i aktuelnost teme sadržaj članova srpskog ustava iz 1903. koji su bili izostavljeni u tzv. Ustavu za Staru Srbiju donosimo u produžetku teksta.

Član 22.

Svaki Srbin ima pravo da u granicama zakona iskaže svoju misao: govorom, pismeno, štampom ili u slikama.

Štampa je slobodna.

Ne može se ustanoviti ni cenzura ni kakva druga preventivna mera koja sprečava izlazak, prodaju ili rasturivanje spisa i novina.

Za izdavanje novina nije potrebno prethodno odobrenje vlasti.

Od pisca, urednika, izdavaoca ili štampara neće se tražiti nikakvo jemstvo (kaucija).

Novine i druge štampane stvari mogu se zabraniti (uzaptiti) samo ako sadrže: uvredu Kralja i Kraljevskog Doma, ili uvredu stranih vladalaca i njihovih domova ili poziv građana da ustaju na oružje. Ali i u tim slučajima vlast je dužna za 24 časa po izvršenju zabrane sprovesti delo sudu, a ovaj je dužan takođe za 24 časa osnažiti ili poništiti zabranu. U protivnom slučaju smatra se da je zabrana dignuta.

Štampa ne može nikad biti podvrgnuta administrativnim opomenama.

Svake novine moraju imati odgovornog urednika koji uživa građanska i politička prava.

Pisac je odgovoran za spis. Kad je pisac nepoznat, ili kad ne stanuje u Srbiji, ili je nesposoban za odgovornost, odgovorni su urednik, ili štampar, ili rasturač.

Član 24.

Srpski građani imaju pravo skupljati se mirno i bez oružja u zborove, upravljajući se pri tome po zakonu.

Za držanje zbora u zatvorenom prostoru nije potrebna prijava vlasti. Za zborove pod vedrim nebom, koji podleže naročitim zakonima i uredbama, mora se prethodno vlast izvestiti.

Član 32.

Sve državne vlasti vrše se po odredbama ovoga Ustava. Ustav se ne može obustaviti ni u celini ni u pojedinim delovima.

Član 33.

Zakonodavnu vlast vrše Kralj i Narodno Predstavništvo zajednički.

Član 34.

Pravo predlaganja zakona pripada i jednome i drugome činiocu zakonodavne vlasti.

Član 35.

Za svaki zakon potreban je pristanak oba činioca zakonodavne vlasti.

Član 37.

Obavezno tumačenje zakona pripada samo zakonodavnoj vlasti.

Član 38.

Izvršnu vlast ima Kralj. On je vrši preko svojih odgovornih ministara po odredbama ovoga Ustava. Ministre postavlja i razrešava Kralj.

Član 54.

Kralj saziva Narodnu Skupštinu u redovan ili vanredan saziv.

On otvara i zaključuje sednice Narodne Skupštine lično, Prestonom Besedom, ili, preko Ministarskog Saveta, poslanicom ili ukazom. I Prestonu Besedu, i poslanicu, i ukaz premapotpisuju svi ministri.

On ima pravo da odlaže sednice Narodne Skupštine, ali to odlaganje ne može biti duže od dva meseca, niti se može ponoviti u istom sazivu bez pristanka Narodne Skupštine.

On ima pravo da raspusti Narodnu Skupštinu, ali akt raspusta mora sadržavati naredbu za nove izbore, u najdaljem roku od dva meseca i naredbu za saziv Narodne Skupštine najdalje za tri meseca od dana raspusta. Ukaz o raspuštanju Skupštine premapotpisuju svi ministri.

Član 55.

Kralj ne može biti u isto vreme poglavar druge koje države bez pristanka Velike Narodne Skupštine.

Član 60.

Primajući vlast Kraljevsku u svoje ruke, Kralj, polaže pred Narodnom Skupštinom zakletvu koja ovako glasi:

»Ja (ime), stupajući na Presto Kraljevine Srbije i primajući Kraljevsku vlast, zaklinjem se svemogućim Bogom i svim što mi je najsvetije i najmilije na ovome svetu, da ću čuvati nezavisnost Srbije i celinu državne oblasti, da ću zemaljski Ustav nepovredan održati, da ću po njemu i zakonima vladati, i da ću u svima mojim težnjama i delima dobro naroda predočima imati. Izričući svečano ovu moju zakletvu pred Bogom i narodom, prizivam za svedoka Gospoda Boga, kome ću odgovor davati na strašnome njegovome sudu. Tako mi Gospod Vog pomogao! Amin!«

Član 62.

Namesnike Kraljevske bira Narodna Skupština, naročito sazvana toga radi, između šest lica koja je preminuli Kralj u svojem testamentu naznačio za kandidate namesničke.

Taj testamenat će Kralj svojeručno napisati i potpisati. Njega ne premapotpisuju ministri. Na poleđini njegovoj se potpisuju svi članovi Ministarskog Saveta kao svedoci.

Testamenat je napisan u tri primerka, od kojih je svaki pod pečatom Kraljevim. Jedan od njih predaje se na čuvanje Državnom Savetu, drugi Kasacionom Sudu, a treći čuvaru državnog pečata.

Član 63.

Ako Kralj nije testamentom naznačio kandidate za namesnike, sazvaće se Velika Narodna Skupština da izabere Kraljevsko Namesništvo. Velika Narodna Skupština saziva se tada najdalje za mesec dana po smrti preminulog Kralja.

Član 64.

Namesnici mogu biti samo oni srpski građani po rođenju, vere istočno-pravoslavne, koji uživaju sva građanska i politička prava, koji imaju 40 godina i koji su ministri ili državni savetnici, ili generali, ili poslanici akreditovani kod stranih dvorova, ili su to bili.

Član 65.

Izbor Namesnika vrši se uvek tajnim glasanjem.

Član 66.

Civilna lista Kraljeva određuje se zakonom. Jednom određena civilna lista ne može se povisiti bez pristanka Narodne Skupštine, ni smanjiti bez pristanka Kraljevog.

Svaki će namesnik primati za vreme vršenja svoje namesničke dužnosti po 60.000 dinara godišnje iz Kraljeve civilne liste.

Član 67.

Pre nego što uzmu Kraljevsku vlast u svoje ruke, namesnici će pred onom Skupštinom koja ih je izabrala položiti zakletvu: da će Kralju verni biti i da će vladati po Ustavu i zakonima zemaljskim. Oni će za tim objaviti narodu proklamacijom da su u ime Kralja primili vlast Kraljevsku u svoje ruke.

Član 68.

Za vreme maloletstva Kraljevog ne može se učiniti nikakva promena u Ustavu.

Član 70.

Ako bi Kralj za svojeg života preneo svoju vlast na svojega maloletnoga naslednika, on ima prava, da sam u isto vreme naimenuje tri Kraljevska Namesnika. Za namesnike tako naimenovane vrede sve odredbe ovoga Ustava koje se odnose na namesnike što ih bira Narodna Skupština.

Član 71.

U slučaju da koji član namesništva umre ili tako oboli da po uverenju tri lekara, koje Državni Savet odredi na poziv ona druga dva namesnika i u dogovoru sa njima, ne bi mogao više nikako svoju dužnost vršiti, ili najzad ako da ostavku, druga će dva namesnika otpravljati državne poslove do prvoga sastanka Narodne Skupštine koja bira trećeg namesnika.

Ako bi pak jedan od trojice namesnika imao preku potrebu da za neko vreme otide iz zemlje, dva druga namesnika moći će za vreme njegovog odsustva otpravljati državne poslove. Ali u tom slučaju ovaj će biti dužan da svojim drugovima ostavi pismenu izjavu, da u napred pristaje na sve što bi oni učinili u krugu Ustavom im propisane vlasti.

U svakoj od ovih prilika obnarodovaće se odmah uzrok sa kojeg će samo dva namesnika otpravljati vlast Kraljevsku.

Član 76.

Narodno je Predstavništvo Narodna Skupština.

Narodna je Skupština Obična i Velika.

Član 77.

Narodnu Skupštinu sastavljaju poslanici koje narod slobodno bira po odredbama ovoga Ustava.

Član 78.

Izbori su narodnih poslanika neposredni. Glasanje je tajno i vrši se kuglicama.

Član 79.

Svaki okrug bira onoliko poslanika koliko dolazi na njega po broju poreskih glava. Na svakih 4.500 poreskih glava dolazi po jedan poslanik. Ako višak poreskih glava u jednome okrugu prelazi 3.000 biraće se u njemu još jedan poslanik.

U ovaj broj poslanika koje bira okrug ulaze i oni poslanici za koje član 99. ovoga Ustava iziskuje naročite uslove.

Član 80.

Koliko je u kojem okrugu poreskih glava, i koliko poslanika on ima da bira prema odredbama ovoga Ustava, odrediće za svake opšte izbore jedan naročiti odbor sastavljen od predsednika Državnog Saveta, predsednika i oba potpredsednika poslednje Skupštine, i predsednika Kasacionog Suda.

Član 81.

Varoš Beograd bira četiri poslanika, varoši: Niš i Kragujevac po dva, a varoši: Aleksinac, Valjevo, Vranje, Gornji Milanovac, Zaječar, Jagodina, Knjaževac, Kruševac, Loznica, Leskovac, Negotin, Paraćin, Pirot, Požarevac, Prokuplje, Svilajinac, Smederevo, Ćuprija, Užice, Čačak i Šabac, svaka po jednog poslanika.

Član 82.

Svaki narodni poslanik predstavlja ceo narod, a ne samo one koji su ga izabrali.

Član 83.

Birači ne mogu davati ni narodni poslanici primati zapovedna i obavezna uputstva.

Član 84.

Pravo biračko ima svaki rođeni ili prirođeni Srbin, koji je navršio 21. godinu, i koji plaća državi najmanje 15 dinara neposredne poreze na godinu, računajući tu i stalni državni prirez.

Zadrugari, koji su navršili 21. godinu, imaju pravo biranja ma koliku neposrednu porezu plaćali.

Član 85.

Svaki birač ima pravo da bira samo na jednome mestu, i to u onome izbornom okrugu u kojem je kao birač upisan.

Član 86.

Oficiri aktivni i u nedejstvu, i vojnici pod zastavom, ne mogu glasati.

Član 87.

Privremeno gube biračko pravo:

1. koji su osuđeni na robiju, dok se ne povrate u prava;

2. koji su osuđeni za prestupe na gubitak građanske časti, za vreme dok traje ta kazna;

3. koji su u zatvoru ili pritvoru za zločinstva ili prestupe pomenute u tačkama 1. i 2.;

4. koji su sudskom presudom osuđeni što su zloupotrebom svoje vlasti, pretnjom, poklonom ili obećanjem poklona radili za sebe ili za drugoga da bude izabran za poslanika, a takođe i oni, koji su osuđeni za prodaju svojeg glasa. Gubitak traje za vreme dokle je sudska presuda odredila;

5. koji su pod stecištem;

6. koji su pod starateljstvom;

7. koji su bez dopuštenja srpske vlade stupili u službu strane države;

8. koji su kao pristalice nepriznatih vera osuđeni za nevršenje građanskih i vojnih dužnosti, za vreme koje je odredila sudska presuda.

Član 88.

Svi birači jednog okruga sastavljaju jedno izborno telo, i glasaju ne za pojedine kandidate, već za celu kandidatsku listu. Istim načinom biraju i one varoši u kojima se bira više od jednog poslanika.

Član 89.

U okruzima će se glasanje vršiti na više mesta, prema odredbama izbornog zakona. Varoši će se takođe moći prema potrebi zakonom podeliti na više odeljaka za glasanje.

Član 90.

Na svakom mestu gde se vrši glasanje biće obrazovan birački odbor, sastavljen od jednog opštinskog odbornika, kojeg je opštinski odbor izabrao, jednog predstavnika svake biračke liste, i jednog lica, koje je svršilo fakultet, a u nedostatku ovih, lica koje je svršilo stručnu školu.

Član 91.

U svakom glavnom okružnom mestu kao i u varošima što biraju više od jednog poslanika, obrazovaće se glavni birački odbor koji prikuplja sve glasove, prebrojava ih, proglašuje rezultat izbora i daje poslanička punomoćstva.

U tom će odboru predsedavati jedan od članova Državnog Saveta ili Kasacionog Suda, određen kockom; a njegovi su članovi: predsednik mesnog opštinskog odbora, jedan član Apelacionog Suda ili predsednik Prvostepenog Suda, i po dva predstavnika svake biračke liste.

Član 92.

U svakom okrugu sto birača, a u svakoj varoši što bira više od jednoga poslanika pedeset birača, imaće prava da postave svoju biračku listu. Na svakoj listi moraće da bude zapisano toliko imena koliko poslanika bira dotični okrug ili varoš. Lista će nositi ime onoga kandidata koji je na njoj prvi zapisan. Takva će lista imati svoju kutiju na svakome mestu gde se vrši glasanje.

Celokupan broj birača koji su glasali, podeljen brojem poslanika koji ima da izbere dotično izborno telo, daće količnik glasova prema kome se svakoj listi dosuđuje srazmeran broj poslaničkih mesta. Svaka će lista dobiti toliko poslaničkih mesta, koliko se puta količnik sadrži u glasovima koje je ona dobila.

U svakoj listi količnik će se pridavati najpre kandidatu na čelu liste, pa za tim ostalim kandidatima u redu u kojem su naznačeni dok se ne iscrpe broj njezinih glasova.

Ako jedna kandidatska lista ne dobije ni količnik, njeni se glasovi pridaju kandidatskoj listi sa najvećim brojem glasova.

Ako bude poslaničkih mesta za koja ni jedna lista nije dobila broj glasova ravan količniku, pridavaće se po jedan poslanik onim listama, koje imaju broj količniku najbliži, dok se ne dobije određeni broj poslanika za dotično izborno telo. U slučaju da je taj broj jednak na više lista, rešiće kocka kojoj se listi ima dati poslaničko mesto.

Član 93.

U varošima gde se bira jedan poslanik, kojima član 81. ovoga Ustava daje izborno pravo, izabran je onaj kandidat, koji je dobio apsolutnu većinu glasova.

Ako niko nije dobio apsolutnu većinu glasova, izvršiće se nov izbor. Na ovome je izboru dovoljna relativna većina glasova; a u slučaju ravne podele rešiće kocka.

Birački odbor, koji izdaje punomoćstva poslanička, biće sastavljen: od jednoga sudije mesnog ili najbližeg Prvostepenog Suda određenog kockom, predsednika opštinskoga suda i po jednog predstavnika svakog kandidata.

Član 94.

Ko nema pravo biranja ne može biti ni izabran za poslanika.

Član 95.

Za poslanika u Narodnoj Skupštini može biti izabran samo onaj, koji sem uslova potrebnih za pravo biranja, ispunjava još i ove uslove:

1.da je Srbin po rođenju, ili da je, ako je prirođen, nastanjen pet godina u Srbiji;

2. da uživa sva građanska i politička prava;

3. da živi stalno u Srbiji, izuzimajući one koji se stalno bave na strani po državnome poslu;

4. da je navršio 30 godina;

5. da plaća državi najmanje 30 dinara neposredne poreze na godinu.

Član 96.

Policijski činovnici ne mogu biti birani za narodne poslanike.

Član 97.

Narodni poslanici koji ne bi bili činovnici pa bi se za vreme trajanja svojega poslaničkog mandata primili državne službe, samim tim prestaju biti poslanici. Ali oni mogu ponovo biti izabrani za narodne poslanike prema članu 98.

Ova se odredba ne odnosi na ministre, koji ostaju i bez novog izbora narodni poslanici.

Član 98.

Činovnici i svi koji se inače nalaze u državnoj službi, kao i predsednici opština, ako bi bili izabrani za narodne poslanike i toga se mandata primili, gube svoj položaj. Ali zadržavaju svoje činovničke položaje zajedno sa poslaničkim mandatom ovi činovnici:

1. Ministri u službi i na raspoloženju;

2. članovi Državnoga Saveta;

3. izvanredni i opunomoćeni ministri akreditovani kod stranih dvorova, i diplomatski agenti;

4. predsednici i članovi viših i prvostepenih sudova;

5. profesori Velike Škole, stručnih i srednjih škola;

6. inžinjeri i lekari u državnoj službi;

7. pensionari i činovnici na raspoloženju.

Član 99.

Na svakoj kandidatskoj listi izbornog okruga moraju biti po dva lica, koja pored ostalih ustavnih uslova, opštih za sve poslanike, ispunjavaju još i ovaj naročiti uslov:

Da su svršili koji fakultet u zemlji ili na strani, ili koju višu stručnu školu, koja stoji u redu fakulteta.

Član 100.

Za Običnu Narodnu Skupštinu poslanici izabrani opštim izborom biraju se na četiri godine. Za svaku četvorogodišnju skupštinsku periodu izbori se vrše na dan 8. septembra.

Ako se opšti izbori vrše posle raspuštanja Skupštine, četvorogodišnja perioda Skupštinska će se računati od idućeg septembra meseca. Pre početka te periode Skupština se može sazvati u vanredan saziv.

Poslanici izabrani naknadnim izborima dobivaju svoje punomoćstvo do kraja skupštinske periode u kojoj su birani. Naknadni se izbori moraju izvršiti najdalje za mesec dana od kako je dotično poslaničko mesto upražnjeno.

Član 101.

Narodna se Skupština saziva redovno u prestonicu za 1. oktobar svake godine.

Samo u slučaju rata može se Skupština držati van prestonice.

Redovni saziv Narodne Skupštine ne može se zaključiti dok Skupština ne reši državni budžet.

Član 102.

Kralj može sazvati Narodnu Skupštinu i u vanredan saziv.

Član 103.

Narodna Skupština pregleda sama punomoćstva svojih članova i izriče svoj sud o njihovoj vrednosti kao i o sporovima koji bi se što se njih tiče pojavili.

Niko ne može sprečiti izabranoga poslanika, kome je nadležni birački odbor (član 91. i 93. ovoga Ustava) izdao punomoćstvo, da uđe u Skupštinu. Jedino Skupština imaće da rešava da li je izbor pravilan ili ne.

Član 104.

Na prvom svojem sastanku, držanom pod predsedništvom svojeg po godinama najstarijega člana, Skupština će se kockom podeliti u odseke (sekcije). Ovi će odseci za tim izabrati svaki po jednog člana u odbor za pregled punomoćstva.

Član 105.

Narodna Skupština bira sebi za svaki saziv iz svoje sredine: predsednika, dva potpredsednika i sekretare.

Član 106.

Svi poslanici polažu, pošto im budu overena punomoćstva i Skupština ih primi za svoje članove, ovu zakletvu.

„Ja (ime), zaklinjem se jedinim Bogom i svim što mi je po zakonu najsvetije i na ovom svetu najmilije, da ću Ustav verno čuvati i da ću u svome poslaničkom radu opšte dobro Kralja i naroda, po mojoj duši i mojem znanju, neprestano pred očima imati. I kako ovo ispunim, onako mi Bog pomogao i ovoga i onoga sveta.“

Član 107.

Na prestonu besedu kojom Kralj otvara sednice skupštinske, Skupština odgovara adresom.

Član 108.

Sednice su Narodne Skupštine javne, ali se mogu pretvoriti u tajne kad to zahte predsednik Skupštine, Vlada ili deset poslanika.

Ako su tajnost zahtevali predsednik Skupštine ili deset poslanika, Skupština može uzeti u rešavanje da li sednica da ostane tajna ili ne.

Član 109.

Skupština može rešavati samo ako je u njezinoj sednici više od polovine celokupnog Ustavom određenog broja poslanika.

Za punovažan zaključak potrebna je većina glasova prisutnih članova.

U slučaju ravne podele glasova predlog koji je bio predmet glasanja odbačen je.

Član 110.

Glasanje u Skupštini biva: glasno poimence, sedenjem i ustajanjem, ili tajno.

Glasanje glasno poimence biva kad god se glasa o celokupnom zakonu, i u svima slučajima kad Vlada ili dvadeset poslanika zatraže takvo glasanje.

Izbori skupštinskih časnika vrše se tajnim glasanjem.

Glas se može dati samo lično.

Član 111.

Zakonske predloge i one jednogodišnje zakone, koji s budžetom stoje u neposrednoj vezi, izuzev sam budžet, ne može Skupština uzeti u pretres, dok ih najpre ne prouči Državni Savet i ne podnese o njima Skupštini svoje mnjenje.

Član 112.

Svaki predlog zakonski, računajući tu i budžet, mora se, pre nego što ga Skupština bude uzela u pretres i o njemu rešavala, uputiti naročitom odboru skupštinskom na proučavanje. Ovaj odbor dužan je podneti Skupštini izveštaj.

Član 113.

Ni jedan zakonski predlog ne može se pretreeati u Skupštini, dokle prethodno ne prođe kroz nadležni odbor.

Član 114.

Ni jedan predlog zakonski ne može biti usvojen ukupno, ako pre toga svaki član njegov nije usvojen posebice.

Član 115.

O svakom zakonskom predlogu mora se glasati dva puta u istome sazivu Skupštine, pre nego što se on konačno usvoji. Između prvoga i drugoga glasanja mora proći najmanje pet dana.

Član 116.

Nikakav zakon ne može se izdati, ukinuti, izmeniti ili protumačiti bez pristanka Narodne Skupštine.

Naredbe za izvršenje zakona, i naredbe koje potiču iz nadzorne i izvršne vlasti Kraljeve, izdaje izvršna vlast, ali se u svakoj naredbi mora imenovati zakon na osnovu kojeg se ona izdaje.

Nikakav zakon niti ikakva naredba državne, okružne, ili opštinske vlasti nemaju obaveznu silu ako nisu obnarodovani načinom, koji je zakon odredio.

U obnarodovanju zakona mora se kazati daje na njega pristala Narodna Skupština.

Član 117.

Zakoni i zakonite naredbe, koji su zakonim načinom obnarodovani, imaju obaveznu silu za sve građane i vlasti zemaljske.

Član 118.

Bez odobrenja Narodne Skupštine ne može se nikakva poreza niti opšti državni prirez ustanoviti, ni izmeniti.

Bez pristanka Skupštine ne može se država zadužiti. Vlada je dužna da Narodnoj Skupštini podnese Glavnom Kontrolom overeni tačan izveštaj: da li su finansijski ugovori zaključeni i izvršeni u smislu zakona.

Član 119.

Vlada može povući natrag zakonski predlog koji je Skupštini podnela, dok još nije Skupština o njemu konačno rešila.

Član 120.

Kad Skupština kakav zakonski predlog sasvim odbaci, on joj se ne može više podnositi za vreme istoga saziva.

Član 121.

Skupština ima pravo ankete, kao i istrage u izbornim i čisto administrativnim pitanjima.

Svaki poslanik ima pravo upravljati ministrima pitanja i interpelacije. Ministri su dužni dati na njih odgovor u toku istoga saziva.

Član 122.

Svaki ima pravo upravljati Skupštini molbe i žalbe preko njezinoga predsednika.

Skupština ima prava dostavljati ministrima molbe i žalbe koje su na nju upravljene, a ovi su dužni davati obaveštenja o njihovoj sadržini, kad god Skupština to od njih zahte.

U Narodnoj Skupštini imaju pravo da govore samo njezini članovi, vladini poverenici i članovi Državnog Saveta (čl. 144. Ustava). Narodna Skupština ne može primati deputacije, ni pojedince, niti dopustiti da u njezinoj sredini govori ko drugi osim gore pomenutih lica.

Član 123.

Niko i nikad ne može uzeti poslanika na odgovor za glas koji je dao kao član Skupštine.

Za svoje govore u Skupštini poslanici ne odgovaraju nikome drugom sem samoj Skupštini, koja ih može kazniti, na predlog predsednika Skupštine, disciplinarnim skupštinskim kaznama određenim u zakonu o poslovnom redu u Narodnoj Skupštini.

Član 124.

Bez ovlašćenja Narodne Skupštine poslanici ne mogu se uzimati na odgovor, niti staviti u pritvor za kakvu krivicu ili za dugove, od dana izbora pa za sve vreme trajanja njihovog poslaničkog mandata, van slučaja kad se uhvate na samome delu. Ali i u tom poslednjem slučaju Skupština se, ako je na okupu, odmah izveštava, i ona daje ili odriče ovlašćenje da se istraga produži za vreme saziva.

Član 125.

Skupštini pripada isključivo pravo da u svojoj sredini održava red preko svojega predsednika.

Nikakva oružana sila ne može se postaviti u zgradi Narodne Skupštine niti u njezinom dvorištu.

Niko oružan ne sme ući u zgradu Narodne Skupštine, osim lica koja po propisu oružje nose, a u Skupštinu po skupštinskome poslu dolaze.

Član 126.

Narodna Skupština stoji u neposrednom odnošaju samo sa ministrima.

Član 127.

Članovi Narodne Skupštine dobivaju iz državne kase putni trošak i dnevnicu od 15 dinara za vreme vršenja poslaničke dužnosti.

Član 128.

Bliži propisi o poslovnome redu u Skupštini odrediće se naročitim zakonom.

Član 129.

Za Veliku Narodnu Skupštinu bira se dva puta toliko poslanika koliko za Običnu Narodnu Skupštinu. Ovo važi i za poslanike iz čl. 99.

Član 130.

Velika Narodna Skupština poziva se kad je potrebno:

1., da se reši o Prestolu (čl. 75.);

2., da se izberu Kraljevski Namesnici (čl. 63.);

3., da se rešava o izmenama u Ustavu (čl. 200);

4., da se rešava o smanjivanju ili razmeni kojeg dela državne oblasti (čl. 4.);

5., Kad Kralj nađe za potrebno da sasluša Veliku Narodnu Skupštinu.

Član 134.

Ministri imaju pristupa u Narodnu Skupštinu, koja ih je dužna saslušati kad god to zatraže. Ali glasati u Skupštini mogu ministri samo ako su u isto vreme i narodni poslanici.

Skupština ima prava zahtevati da su ministri prisutni u njezinim sednicama.

Član 136.

I Kralj i Narodna Skupština imaju pravo da optuže ministre: 1., za izdaju zemlje i vladaoca; 2., za povredu Ustava i ustavnih prava srpskih građana; 3., za primanje mita; 4., za oštećenje države iz koristoljublja; i 5., za povredu zakona u slučajima, koje bude odredio naročiti zakon o ministarskoj odgovornosti.

Ovim pravom optužbe mogu se poslužiti Kralj i Narodna Skupština za 5 godina, od kako je delo učinjeno.

Član 137.

Predlog da se ministar optuži mora se učiniti napismeno, mora sadržati tačke optuženja i biti potpisan najmanje od dvadeset poslanika.

Da se ministar stavi pod sud potreban je pristanak dve trećine glasova sviju prisutnih članova Narodne Skupštine.

Optuženome i pod sud stavljenome ministru sudi Državni Sud, sastavljen od članova Državnoga Saveta i članova Kasacionoga Suda.

Član 138.

Naročitim zakonom, koji će se doneti u prvoj periodi Narodne Skupštine, odrediće se bliže pojedini slučaji ministarske odgovornosti, kazne koje se imaju primeniti na njihove krivice, sastav suda za njihovo suđenje i postupak u suđenju.

Za one slučaje ministarske odgovornosti, koji nisu predviđeni u Krivičnome Zakoniku kao sama po sebi kažnjiva dela, ministar ne može biti osuđen na veću kaznu od zatvora.

Član 139.

Kralj ne može osuđenome ministru ni oprostiti ni smanjiti kaznu bez pristanka Narodne Skupštine, niti može prekinuti povedenu istragu protiv optuženoga ministra.

Član 141.

Državni Savetnici postavljaju se na ceo život. Oni ulaze u red ostalih državnih činovnika. Savetnici ne mogu biti preko svoje volje uklonjeni sa svojih mesta ni prevedeni u druga zvanja državne službe. Oni se ne mogu ni u penziju staviti preko svoje volje, sem ako su navršili 40 godina državne službe ili 65 godina života, ili ako su tako oboleli da ne mogu više vršiti svoju dužnost.

Ako državni savetnik postane ministar, njegovo se mesto u Savetu ne popunjava; a kad prestane biti ministar on se vraća u Savet na svoje mesto.

Samo u tome slučaju kad bi ostalo u Savetu manje članova od broja koji zakon o poslovnome redu u Državnome Savetu ište za otpravljanje poslova, popunjava se odmah toliko mesta koliko je potrebno te da Savet može raditi.

Član 142.

Državni Savetnici mogu biti oni srpski građani, koji su navršili 35 godina, koji su svršili u Srbiji ili na strani kakav fakultet ili kakvu višu stručnu školu koja stoji u redu fakulteta, i koji su proveli 10 godina u državnoj službi.

Član 143.

Predsednika i potpredsednika Državnog Saveta postavlja Kralj iz sredine Saveta na tri godine.

Član 145.

Poslovni red u Državnome Savetu odrediće se osobenim znakom.

Član 148.

Ustanova porote zadržava se.

Njezinu nadležnost određuje zakon.

Član 149.

Sudovi su u Srbiji: Prvostepeni, Apelacioni i Kasacioni Sud.

Za celu Srbiji biće samo jedan Kasacioni Sud, koji ne sudi o delu nego samo o pravu.

Ovaj Kasacioni Sud rešavaće i o sukobima između sudske i administrativne vlasti.

Predsednik Kasacionoga Suda ima čin državnoga savetnika.

Član 151.

Za izricanje pravde u sudovima moraju biti najmanje tri sudije. Samo za predmete manje važnosti, krivične i građanske, može se zakonom zavesti sud u kome će suditi jedan sudija.

Član 154.

Sve sudije postavlja Kralj.

Predsednici prvostepenih sudova postavljaju se po dvema listama, od kojih jednu predlaže Kasacioni, a jednu Apelacioni Sud.

Predsednici i članovi Kasacionoga i Apelacionoga Suda postavljaju se takođe po dvema listama, od kojih jednu predlaže Državni Savet, a jednu Kasacioni Sud.

U svakoj kandidacionoj listi mora biti dva puta onoliko kandidata, koliko ima upražnjenih mesta. Kandidati mogu biti isti i na jednoj i na drugoj listi.

Sudije prvostepenih sudova postavljaju se po listi, koju predlaže ministar pravde sa predsednicima Kasaciolog i Apelacionog Suda. U listi mora biti dva puta onoliko kandidata, koliko ima upražnjenih sudijskih mesta.

Član 156.

Sudija može biti samo onaj Srbin koji je, uz druge zakonske uslove za državnu službu, redovno svršio pravni fakultet u Srbiji ili na strani.Uprvostepenom sudu može biti sudija samo onaj koji je navršio 25 godina, a u višem sudu onaj koji je navršio 30 godina života.

Za predsednike u prvostepenim i sudije u Apelacionom Sudu traži se još da su služili najmanje 5 godina kao sudije prvostepenih sudova, ili kao sekretari ministarstva pravde, ili viših sudova, ili kao redovni profesori prava u Velikoj Školi, ili da su za 7 godina radili pravozastupničke poslove kao javni pravozastupnici.

Za predsednika u Apelacionom i predsednika i članove u Kasacionom Sudu, pored zahteva izloženih u prvom odeljku ovoga člana, traži se još da su 10 godina kao sudije, il i kao redovni profesori prava u Velikoj Školi služili, ili da su 10 godina radili pravozastupničke poslove kao javni pravozastupnici, ili da su bili 5 godina članovi Apelacionog Suda ili predsednici prvostepenih sudova ili da su bili ministri pravde.

Ne mogu biti birani niti postavljeni ni za predsednika ni za sudiju ma koga suda oni, koji su disciplinarnom presudom Kasacionoga Suda otpušteni iz sudske službe, ili koji su presudom redovnih sudova za proste, nepolitičke, zločine ili prestupe izgubili sudijsku službu.

Ove odredbe ne vrede za sudije, koji nisu državni činovnici.

Član 157.

Sudije su u svojim zvanjima stalne.

Sudija ne može biti lišen svojega zvanja, niti ma pod kojim izgovorom uklonjen sa dužnosti protiv svoje volje, bez presude redovnih sudova ili disciplinarne presude Kasacionog Suda.

Sudija ne može biti tužen za svoj sudski rad bez odobrenja Kasacionoga Suda.

Sudija može biti premešten samo; novim postavljenjem po svojem pismenom pristanku.

Sudija ne može biti stavljen u pensiju protiv svoje volje, osim kad navrši 60 godina života, ili 40 godina državne službe, ili kad telesno ili duševno tako oboli da ne može dužnost da vrši. Ali sa poslednjeg slučaja ne može se sudija staviti u pensiju bez rešenja Kasacionoga Suda.

Član 160.

U okruzima postoje uz državne upravne vlasti, kao samoupravni organi: okružne Skupštine i okružni odbori. Njihov je zadatak da vode brigu o čuvanju i unapređenju prosvetnih, privrednih, saobraćajnih, sanitetskih i finansijskih okružnih interesa.

Član 161.

Opštine imaju svoju samoupravu.

Za vršenje opštinskih poslova ima opštinski sud, opštinski odbor i opštinski zbor.

Član 162.

Opštinski su izbori neposredni.

Član 163.

Pravo glasanja pri opštinskim i okružnim izborima ima svaki srpski građanin, član dotične opštine ili okruga, koji, uz druge zakonske uslove, plaća državi 15 dinara neposredne poreze na godinu, računajući tu i stalni državni prirez.

Zadrugari koji su navršili 21 godinu, imaju pravo biranja, ma koliku neposrednu porezu plaćali.

Član 164.

Opštinske vlasti, kao i okružne skupštine i okružni odbori, pored opštinskih I okružnih poslova u svojim krugovima, dužne su vršiti državne poslove koje im zakoni odrede.

Član 165.

Nova se opština ne može stvoriti, niti se obim opština može menjati, bez odobrenja zakonodavne vlasti.

Član 166.

Svaki građanin i svako nepokretno dobro mora pripadati nekoj opštini i snositi terete opštinske, sreske i okružne.

Član 167.

Nikakav okružni ni sreski prirez ne može se ustanoviti bez odobrenja okružne skupštine, a nikakav opštinski prirez bez odobrenja opštinskog zbora.

Okrug, srez i opština ne mogu se ni zadužiti dok to ne odobri okružna skupština ili opštinski zbor.

Zakon će odrediti u kojim će slučajevima biti potrebno za te prireze i za to zaduživanje odobrenje zakonodavne ili druge koje državne vlasti.

Član 168.

Okruzi, srezovi i opštine mogu, kao i pojedina lica, imati svojeg imanja.

Član 169.

Krug rada i uređenje samoupravnih okružnih, sreskih i opštinskih vlasti, i odnos između njih i državnih vlasti urediće se naročitim zakonima.

Član 180.

Članovi Glavne Kontrole mogu biti oni srpski građani, koji su svršili pravni fakultet u Srbiji ili na strani i navršili uz to 10 godina državne službe; ili koji su bili ministri finansije; ili koji su služili kao viši činovnici u finansijskoj struci a imaju najmanje deset godina ukazne državne službe. Ali predsednik Glavne Kontrole i dva člana njezina moraju biti pravnici.

Predsednik i članovi Glavne Kontrole su nepokretni u svojim zvanjima. Oni se ne mogu otpustiti iz državne službe bez presude redovnih sudova, niti premestiti u druga zvanja bez svojega pismenog pristanka. U pensiju se oni mogu staviti samo ako su navršili 40 godina državne službe, ili 65 godina života, il i ako su tako obol el i da ne mogu više vršiti svoju dužnost.