Etnička distanca naročito dolazi do izražaja u zajednicama koje ne komuniciraju međusobno, koje su hermetički zatvorene. Svakodnevna komunikacija je verovatno najbrži put razbijanja negativnih stereotipa koje postoje između različitih etničkih grupa.  Ovo potvrđuje i tekst Milana Đ. Milićevića u kojem opisuje zanimljivu ličnost Tahir-efendije, prevodioca turskog jezika, sa kojim je službovao u Knjažeskoj kancelariji u vreme druge vlade kneza Mihajla. U opisu karaktera i naravi ovog čoveka Milićević pokazuje veliku meru razumevanja i uvažavanja, čak i simpatija što u najmanju ruku iznenađuje našeg današnjeg čitaoca. Službena istoriografija i nastava istorije naučili su nas, naime, da etničku homogenizaciju Srbije u 19. veku posmatramo kao jednu od najvećih blagodeti i najsrećnijih ishoda naše novovekovne istorije. 

Odnosi sa domaćim Muslimanima u vreme dok su nastanjivali tzv. Tursku varoš u Beogradu prikazivani su negativno i uglavnom kroz tragični incident na Čukur-česmi. Akcenat se i u ovom slučaju stavlja na događaje u kojima do izražaja dolaze međuetničke razmirice, konflikt i etnički motivisano nasilje. Etnička isključivost i percepcija međusobnih odnosa gotovo isključivo kroz prizmu etnički motivisanog nasilja još odavno je uvrežen standard percepcije ovih manjina u našem javnom mnenju i istoriografiji. U percepciji ratnih sukoba iz prošlosti prevlađuje viktimizacija sopstvene etničke grupe, dok se civilne žrtve i žrtve rata na suparničkoj strani prećutkuju. Na ovaj način predočena slika prošlosti na štetan način utiče na savremene odnose između većinskog i manjinskih naroda pretpostavljajući konflikt kao jedinu formu njihovih međusobnih odnosa. U produžetku donosimo Milićevićev tekst koji je prvi put objavljen u Godišnjici Nikole Čupića (XXII). 

Ćatip turskog jezika Tahir-Efendija, rodio se u Beogradu, i bio je kršten onda kada su Srbi, po osvajanju Beograda, silom Turke krštavali. Posle godine 1813 odveden je u Bosnu, gde su ga vratili u islam. Služio je u bosanskog vezira. Posle se je vratio u Srbiju, primljen u srpsku službu, i u njoj je ostao do svoje već duboke starosti, pa je otišao u Meku, na ćabu, i onamo je, po svagdašnjoj želji svojoj, umro.

Tahir- Efendija nije imao ni žene ni dece, a svoju je platu tako brzo trošio da je svakad živeo u drugom, pa čak i u trećem mesecu! U Bosni je imao 250 groša, a ovde 1800 na mesec, i opet veljaše da mu je onamo bilo ono dosta, a ovde, s ovolikom sumom, nikad nije mogao kraja s krajem sastaviti.

- Zašto to, Efendija?

- Džanom, ova je para prokleta, a ona je blagoslovena i halal!

- Počem je ova prokleta, a ona blagoslovena?

- Evo počem: ova para prolazi kroz mnoge ruke, i glede je mnoge oči – i site i gladne- dok dođe meni. Nju broji seljak kmetu; broji kmet kapetanu; broji kapetan načelniku; broji načelnik g-nu Daniću (onda blagajniku u ministrastvu finansija); broji g.Marko meni! Bezbeli, tolike ruke kad je prihvate, tolike oči kad je vide,  - tu haira nema!

- A u Bosni, Efendija?

-U Bosni je sasvim drugo. Onamo je, istina, bilo manje, ali je sve s halalom! Nikad meni niko nije izneo da vidim koliko mi daje, nego mi, negleduške, spusti pod sidžadu, pa ja docnije nađem; i što god nađem, znam da mi je dato s halalom!...

  Tahir Efendiji nije bilo milo da mu čovek koji dolazi k njemu po kakvom poslu, odmah čim uđe, počne govoriti o poslu radi koga je došao, - treba, veljaše on: - najpre sseti pa se, onako sedeći, javiti i reći:

- Sabanhirala, Efendija! Kako je ćef (kako si raspoložen), i još nešto veselo ispričati, makar i izmisliti, ako nema ništa istinsko, pa tek onda, malko tišim glasom, pomenuti ono rad čega je čovek došao.

Drugojačije rađenje Efendija je nazivao: sedepsuzluk ( nepristojnost)!

Efendija je držao svoga konja, te je u kancelariju dojahivao na konju. 

O Božiću, Vaskrsu i o slavama, Efendija bi pripasao sablju, uzjahao svoga konja, i tako bi pohodio veće činovnike i svoje poznanike. A kad god bi jahao, išao bi lagano, i tada bi ga sluga pratio, držeći ruku konju na sapima! Efendija je to zvao: saltanat (gospodstvo), iako mu je sluga bio dronjav kao da je spao s vešala, a konj čupav kao da je doveden od one kljusadi što zimi gladna čepaju oko kotareva da bi gde našli ogrizina da pojedu.

Tahir je stanovao ispod današnje velike pijace u jednoj staroj, trošnoj turskoj kućerini. Ta je kuća imala dve pole, pa je u jednoj boravio on, a u drugoj sluga mu i konj. To sve Efendija je zvao: naša devlethana (mesto blagovanja)!

Jednom skloni on svog pomoćnika Aleksu Pačića te se krenu konjima u Topčider. Efendija je naredio te je po jedan momak išao za svakim od njih dvojice, držeći ruku konju na sapima.

Aleksi nije bio po volji taj saltanat. Zato rekne: 

- Efendija! Neka ovi momci idu napred, pa neka nas sačekaju kod topčiderske česme. Što idu ovako za nama? Ovde ima i veće gospode pa niko ovako ne radi.

- A zar ti u ciganskoj čergi tražiš raf? – srdito upita Turčin!

Aleksa oćuti, zadržavši sebi tu priliku da nam sve posle u slast ispriča, te da se slatko nasmejemo Turskoj oholosti.

Sed kao ovca, Tahir-Efendija je vranio i kosu i bradu.

- Ovako moram da činim za prijatelje, -pravdaše se Efendija; - ko ima milost da pogleda u mene, neka mu oči ne sretaju moj nakazni suret (lice), nego neka vidi da ličim na insana (čoveka)! – Tek su opet ljudi verovali da je on želeo time pokazati se mlađi.

Kad je došao ferman o ustupanju srpskih gradova knezu Mihailu, Aleksa Pačić, pročitavajući sadržinu fermana, i kao da ne uvredi tursku osetljivost, rekne Tahir-Efendiji ovako:

- Pa Efendija, sultan nije knezu Mihailu ustupio gradove, nego mu ih je samo predao da ih čuva.

- Baš, baš, - odgovori odmah osetljivi Turčin – dao psu tulum sira da čuva, a vezao ga crevom!!...